Смедеревска тврђава подигнута по узору на моћне зидине Цариграда и данас сведочи о значају српске Деспотовине у првој половини XВ века. Када је 1427. године умро деспот Стефан Лазаревић власт је преузео његов сестрић Ђурађ Бранковић, а према уговору са Угарском, Србија је морала да преда Београд, дотадашњу престоницу.
У таквим околностима одлучено је да се подигне нова престоница у Смедереву. Градња Малог града почела је 1428. и завршена 1430. године, али је за дозволу била потребна сагласност султана Мурата ИИ, коју је Ђурађ добио након што је обећао ћерку Мару за султанију.
Највећи драгуљ двора били су бифори – прозори са два отвора одвојена стубићем и луком, украшени мурано стаклом из Венеције. Грам стакла тада је вредео готово колико и грам зlatа. То није био само украс, већ симбол престижа и културне повезаности са елитом Европе. Мурано стакло, израђивано на острву Мурано, било је луксуз резервисан за најбогатије, а бифоре су доказивале да српска престоница може парирати европским дворовима.
У изворима се помиње Млетачка република, поморска и трговачка сила која је контролисала Јадран и главне путеве између Запада и Истока. Кроз ову мрежу трговине у Смедерево је стигло мурано стакло. Упркос притисцима и спољним опасностима Ђурађ Бранковић створио је двор чија раскош сведочи о снази Деспотовине. Градња тврђаве одвијала се у две фазе – Мали град завршен је 1430. године, а Велики град дограђиван је до 1439. године када Османлије први пут освајају Смедерево.
Данас мурано стакло није сачувано, али бифоре и тврђава и даље подсећају на стратешку, културну и дипломатску снагу Деспотовине, симбол престижа и везе са Европом.
Кроз векове Смедеревска тврђава остала је непоколебљиво сведочанство моћи, храбрости и културног богатства српске државе. Данас, више него икада, важно је да је сачувамо и пренесемо будућим генерацијама као симбол идентитета, историје и поноса који нас повезује са нашим прецима.