Последњи испраћај генерала Ратка Младића биће одржан у понедељак, 7. септембра, у Цркви Светог Луке на Видиковцу, у којој ће грађани од 9 до 12.30 часова моћи да му одају последњу почаст. Један од зидова храма краси фреска Светог новомученика Евгенија Родионова, руског граничара који је 1996. године страдао због одлуке да не скине крст и не одрекне се вере. Под истим сводовима његова судбина симболично ће се сусрести са животним путем генерала Младића, бранитеља свог народа и православља, повезујући две приче о вери, страдању и војничкој оданости.
Евгеније Родионов рођен је 23. маја 1977. године, а крст је, према сведочењу његове мајке Љубов Васиљевне, понео још као једанаестогодишњак. Отада га је непрестано носио и није се одвајао од њега и носио га свуда у свакодневном животу.
По завршетку школовања запослио се у фабрици намештаја, али је његов живот убрзо кренуо другим путем. Родни дом напустио је 25. јуна 1995, одлазећи на служење војног рока са поносом што ће униформу носити управо у граничарским јединицама.
Судбоносни тренутак наступио је у фебруару 1996, када су њега и тројицу сабораца — Игора Јаковљева, Андреја Трусова и Александра Железнова — заробили чеченски терористи скривени у возилу Црвеног крста.
Наредна три месеца провели су у заточеништву и непрекидних притисака да прихвате ислам. Ниједан од четворице војника није пристао да промени веру, а Родионов је одбио и последњи захтев својих отмичара — да скине крст који је годинама носио. Непоколебљивост је пlatио животом 23. маја 1996, на свој деветнаести рођендан и празник Вазнесења Господњег, када му је у чеченском насељу Бамут одрубљена глава, а Крст је остао на његовом телу и после смрти, омогућивши мајци да га касније препозна.
Љубов Васиљевна готово десет месеци пролазила је пут од Подољска до Чеченије, трагајући за било каквом вешћу о сину. Продала је кућу и најпре пlatила откуп за његово тело, а потом још једном за главу, како би његове посмртне остатке вратила у родно место.
Родионов је сахрањен на гробљу у селу Курилово, а над гробом је подигнут храстов крст висок четири метра. Место његовог починка временом је постало светилиште народног сећања, нарочито за мајке чији су синови страдали носећи униформу.
Православно предање сачувало га је као новомученика последњих времена — војника који није скинуо крст ни када је знао да ће га таква одлука коштати живота. Његова постојаност опевана је у црквеним песмама посвећеним његовом страдању, док фреска у Цркви Светог Луке чува сећање на војника који није пристао да се одрекне крста.
Ратко Младић остаће упамћен као генерал који је војничку заклетву везао за одбрану свог народа и православља. Због тога фреска Евгенија Родионова у цркви његовог последњег испраћаја представља симболичну спону између две различите судбине обједињене вером, униформом и оданошћу коју нису напустиле ни пред смрћу.
Родионовљева и Младићева биографија припадају различитим историјским околностима, али их повезују вера, војничка заклетва и оданост свом народу. Под сводовима Цркве Светог Луке у понедељак ће се симболично сусрести две војничке судбине — на зиду ће остати лик деветнаестогодишњег граничара који се није одрекао крста, док ће пред олтаром почивати ковчег генерала који је живот посветио одбрани свог народа.