Пијачни дан у Смедереву био је у пуном јеку тог 5. јуна 1941. године, сељани из околних села журили су ка тргу да први продају своје производе, а ђаци су пристизали по сведочанства наког почетог распуста. Немачка окупација се још увек није снажно осећала у граду. Народ се слободно кретао, радње радиле, а само дан раније гостовала је позоришна трупа из Новог Сада. Мир је изненада разорила страховита експлозија из правца тврђаве.
Након капитулације Југославије, Немци су Смедерево претворили у главно складиште заплењене муниције, оружја и бензина. У тврђави, тик уз пругу, налазило се око 400 вагона експлозива, а чувало га је само шест немачких стражара.
У 14:14 сати одјекнули су пуцњи, а затим страховита детонација која је сравнила већи део града. Снага експлозије била је равна више атомских бомби, а од хиљада кућа неоштећено је остало само 25. Да није било масивних зидова средњовековне тврђаве која је примила најјачи удар, разарање би било много веће. У граду се тог дана према немачким документима налазило око 14.000 особа, а погинуло је приближно 2.500 људи, мада је идентификовано свега 585 тела. Тачан број жртава ни данас није поуздано утврђен.
Узрок трагедије никада није коначно разјашњен. Верзија са високом температуром је одбачена, док се помиње се немар немачких војника и бачени пикавац, али и могућа комунистичка саботажа. У станици испред тврђаве у тренутку екплозије налазио се воз препун ученика, који је због кашњења од свега два минута био на удару екплозије – преживело је само 12 путника, а тела су проналажена и десетинама метара даље.
Након трагедије Смедерево је обновљено уз помоћ државе, града и иронично – Немаца. Постало је једини град на овим просторима који је у потпуности изграђен током Другог светског рата.