Prvi septembar je stigao. Torbe su kupljene, sveske složene, raspored još uvek izgleda kao mapa za nepoznatu zemlju. I onda se desi ono što se dešava skoro svakoj porodici: dete ujutru kaže da ga boli stomak, roditelj oseća da mu se steže grlo, a u glavi se vrti pitanje koje niko ne izgovara naglas — jesmo li uopšte spremni?
Odgovor je često: nismo. I to nije sramota.
Početak školske godine nije samo promena rasporeda, to je udar na nervni sistem. Posle leta u kojem je dete biralo kada će da se budi, sa kim će da se igra i koliko će dugo da ostane napolju, odjednom dolaze zvonca, ocene, novi ljudi i očekivanja. Stručnjaci kažu da mozak u tom trenutku obrađuje ogromnu količinu novih informacija — nova učionica, novi glasovi, nova pravila — i da je prirodna reakcija preopterećenost. Zato se javljaju izlivi besa, povlačenje, plač pred školom, noćne more ili iznenadni bolovi u stomaku i glavobolje bez medicinskog uzroka.
Kod mlađe dece najčešće se javlja separaciona anksioznost: strah od odvajanja od roditelja. Kod starijih — briga kako će izgledati pred vršnjacima, hoće li stići gradivo, šta ako učiteljica bude stroga, šta ako se stari prijatelj promenio. Roditelji, pak, nose svoj teret, gube osećaj kontrole koji su imali tokom raspusta, brinu da li je dete dovoljno zrelo, da li će se uklopiti, da li će ocene biti „dobre“.
Zato stručnjaci ponavljaju iste savete, jer zaista rade. Prihvatite osećaj umesto da ga gasite rečenicom „nemaš se čega da plašiš“. Recite: „Razumem da si nervozan, početak uvek bude malo čudan.“ Uvedite rutinu još pre prvog dana — isto vreme spavanja, isti ritam obroka. Pohvalite trud, ne samo rezultat. I pogledajte prvo sebe: vaša smirenost je detetu sigurnije sidro od bilo koje ohrabrujuće rečenice.
Prvi dan ne mora da bude savršen. Dovoljno je da bude početak, a do juna ima još puno dana — i u njima ima mesta i za strah, i za rutinu, i za to da sve ipak krene.