Први септембар је стигао. Торбе су купљене, свеске сложене, распоред још увек изгледа као мапа за непознату земљу. И онда се деси оно што се дешава скоро свакој породици: дете ујутру каже да га боли стомак, родитељ осећа да му се стеже грло, а у глави се врти питање које нико не изговара наглас — јесмо ли уопште спремни?
Одговор је често: нисмо. И то није срамота.
Почетак школске године није само промена распореда, то је удар на нервни систем. После лета у којем је дете бирало када ће да се буди, са ким ће да се игра и колико ће дуго да остане напољу, одједном долазе звонца, оцене, нови људи и очекивања. Стручњаци кажу да мозак у том тренутку обрађује огромну количину нових информација — нова учионица, нови гласови, нова правила — и да је природна реакција преоптерећеност. Зато се јављају изливи беса, повлачење, плач пред школом, ноћне море или изненадни болови у стомаку и главобоље без медицинског узрока.
Код млађе деце најчешће се јавља сепарациона анксиозност: страх од одвајања од родитеља. Код старијих — брига како ће изгледати пред вршњацима, хоће ли стићи градиво, шта ако учитељица буде строга, шта ако се стари пријатељ променио. Родитељи, пак, носе свој терет, губе осећај контроле који су имали током распуста, брину да ли је дете довољно зрело, да ли ће се уклопити, да ли ће оцене бити „добре“.
Зато стручњаци понављају исте савете, јер заиста раде. Прихватите осећај уместо да га гасите реченицом „немаш се чега да плашиш“. Реците: „Разумем да си нервозан, почетак увек буде мало чудан.“ Уведите рутину још пре првог дана — исто време спавања, исти ритам оброка. Похвалите труд, не само резултат. И погледајте прво себе: ваша смиреност је детету сигурније сидро од било које охрабрујуће реченице.
Први дан не мора да буде савршен. Довољно је да буде почетак, а до јуна има још пуно дана — и у њима има места и за страх, и за рутину, и за то да све ипак крене.