Некада су градови били живи, фасаде кућа сијале су у жутој, плавој, црвеној и наранџастој, а свака улица имала је свој карактер, своју причу. Данас, када прођете кроз нова насеља, осећате се као да је неко спустио сатурацију на нули. Доминирају сиво, беж, бело и тамносива, а зграде личе једна на другу као да су изашле из истог калупа.
Иста судбина задесила је и аутомобиле, још се сећамо времена када су улице биле пуне црвених фића, зелених голфова, жутих реноа и плавих пежоа. Сваки ауто био је израз личности. Данас саобраћај изгледа као река сивог метала. Према статистикама, преко 75–80% нових аутомобила у Европи и свету продаје се у белој, црној, сивој или сребрној боји.
Зашто нам боје нестају?
Делом је то економија, неутралне боје се најлакше продају на половном тржишту. Инвеститори граде станове који ће се брзо продати или издати, па бирају оно што је најсигурније. Архитекте и дизајнери ентеријера следе тренд минимализма који је почео у Скандинавији, а претворио се у глобални стандард. На Инстаграму пуне су фотографије једноставних станова у којима све делује чисто, скупо као да нико ту не живи.
Испод економије крије се дубљи психолошки разлог. У свету који је постао пребрз пун екрана и стреса, људи инстинктивно траже мир и сигурност. Живе боје привлаче погледе, истичу појединца и носе одређени ризик – оне вас чине видљивим. Сиво, са друге стране, омогућава да се уклопите, да не привлачите пажњу и да останете неприметни.
Ипак, није све изгубљено. Последњих година јавља се отпор, неке архитекте, дизајнери па и обични људи намерно враћају јарке боје на фасаде или у уређење станова. На друштвеним мрежама расте тренд „допамине децоратинг“ – фарбање зидова у теракоту, тиркиз, сенф жуту или тамно зелену, само да се у живот врати мало боје и радости.
Боје нису нестале, чекају ко ће једног дана рећи: „Доста ми је овог сивог. Нећу да ми стан личи на каталог, нећу ауто који изгледа као сви остали. Хоћу да моја кућа има душу и да буде топао дом.„