Nekada su gradovi bili živi, fasade kuća sijale su u žutoj, plavoj, crvenoj i narandžastoj, a svaka ulica imala je svoj karakter, svoju priču. Danas, kada prođete kroz nova naselja, osećate se kao da je neko spustio saturaciju na nuli. Dominiraju sivo, bež, belo i tamnosiva, a zgrade liče jedna na drugu kao da su izašle iz istog kalupa.
Ista sudbina zadesila je i automobile, još se sećamo vremena kada su ulice bile pune crvenih fića, zelenih golfova, žutih renoa i plavih pežoa. Svaki auto bio je izraz ličnosti. Danas saobraćaj izgleda kao reka sivog metala. Prema statistikama, preko 75–80% novih automobila u Evropi i svetu prodaje se u beloj, crnoj, sivoj ili srebrnoj boji.
Zašto nam boje nestaju?
Delom je to ekonomija, neutralne boje se najlakše prodaju na polovnom tržištu. Investitori grade stanove koji će se brzo prodati ili izdati, pa biraju ono što je najsigurnije. Arhitekte i dizajneri enterijera slede trend minimalizma koji je počeo u Skandinaviji, a pretvorio se u globalni standard. Na Instagramu pune su fotografije jednostavnih stanova u kojima sve deluje čisto, skupo kao da niko tu ne živi.
Ispod ekonomije krije se dublji psihološki razlog. U svetu koji je postao prebrz pun ekrana i stresa, ljudi instinktivno traže mir i sigurnost. Žive boje privlače poglede, ističu pojedinca i nose određeni rizik – one vas čine vidljivim. Sivo, sa druge strane, omogućava da se uklopite, da ne privlačite pažnju i da ostanete neprimetni.
Ipak, nije sve izgubljeno. Poslednjih godina javlja se otpor, neke arhitekte, dizajneri pa i obični ljudi namerno vraćaju jarke boje na fasade ili u uređenje stanova. Na društvenim mrežama raste trend „dopamine decorating“ – farbanje zidova u terakotu, tirkiz, senf žutu ili tamno zelenu, samo da se u život vrati malo boje i radosti.
Boje nisu nestale, čekaju ko će jednog dana reći: „Dosta mi je ovog sivog. Neću da mi stan liči na katalog, neću auto koji izgleda kao svi ostali. Hoću da moja kuća ima dušu i da bude topao dom.„