Постоје поступци појединаца који превазилазе границе здравог разума у овом друштву. Један од њих догодио се у вртићу „Пчелица“ на Папазовцу, где годинама стој оскрнављен мурал Десанке Максимовић. Није реч о заборављеној фасади или мрачној улици, већ о месту на којем деца слушају прве стихове, уче слова и упознају вредности које би требало чувати. Због тога овај чин није само напад на мурал већ и недопустиво непоштовање песникиње чије је стваралаштво део наше културе.
Коме смета жена која је певала о детињству, отаџбини, правди и кривици, а није никоме одузела име да би сачувала своје?
Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898. године у Рабровици код Ваљева, а детињство је провела у Бранковини. Била је професорка књижевности, песникиња, приповедач и члан Српске академије наука и уметности. Писала је за одрасле, али и за најмлађе читаоце. „Шарена торбица“ и други стихови за децу били су први сусрет многих генерација са лепотом српског језика и поезије. „Крвава бајка“ остала је једно од најснажнијих књижевних сведочанстава о стрељању ђака у Крагујевцу, а збирка „Тражим помиловање“, кроз разговор са Душановим закоником, подсећа да правда без милости губи своју људску меру. Стих „Отаџбино, ту сам“ није тек књижевна порука, већ израз припадности, одговорности и непоколебљивог става.
Србија јој дугује више него што се може измерити наградама. Бројне школе носе њено име. Споменик у Ташмајданском парку стоји као подсетник, а УНЕСЦО ју је 1998. године, поводом стогодишњице рођења, прогласио личношћу културе. Њена поезија није делила народ на погодне и неподобне. Учила је децу да воле реч, а одрасле да не забораве савест.
Зато је оскрнављење њеног лика на зиду вртића више од хулиганства. То је напад на сећање у простору где се сећање тек рађа. Ко год је подигао руку на тај мурал, није се обрачунао са сликом. Обрачунао се са културом, колективним сећањем и вредностима које се преносе са генерације на генерацију.
Десанка Максимовић није сметала ни ратовима ни времену, али је, изгледа, засметала онима који не разумеју вредност културе и писане речи. Таквима није проблем само мурал, већ чињеница да њено стваралаштво и даље траје, повезује генерације и заузима важно место у колективном сећању.