Postoje postupci pojedinaca koji prevazilaze granice zdravog razuma u ovom društvu. Jedan od njih dogodio se u vrtiću „Pčelica“ na Papazovcu, gde godinama stoj oskrnavljen mural Desanke Maksimović. Nije reč o zaboravljenoj fasadi ili mračnoj ulici, već o mestu na kojem deca slušaju prve stihove, uče slova i upoznaju vrednosti koje bi trebalo čuvati. Zbog toga ovaj čin nije samo napad na mural već i nedopustivo nepoštovanje pesnikinje čije je stvaralaštvo deo naše kulture.
Kome smeta žena koja je pevala o detinjstvu, otadžbini, pravdi i krivici, a nije nikome oduzela ime da bi sačuvala svoje?
Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine u Rabrovici kod Valjeva, a detinjstvo je provela u Brankovini. Bila je profesorka književnosti, pesnikinja, pripovedač i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Pisala je za odrasle, ali i za najmlađe čitaoce. „Šarena torbica“ i drugi stihovi za decu bili su prvi susret mnogih generacija sa lepotom srpskog jezika i poezije. „Krvava bajka“ ostala je jedno od najsnažnijih književnih svedočanstava o streljanju đaka u Kragujevcu, a zbirka „Tražim pomilovanje“, kroz razgovor sa Dušanovim zakonikom, podseća da pravda bez milosti gubi svoju ljudsku meru. Stih „Otadžbino, tu sam“ nije tek književna poruka, već izraz pripadnosti, odgovornosti i nepokolebljivog stava.
Srbija joj duguje više nego što se može izmeriti nagradama. Brojne škole nose njeno ime. Spomenik u Tašmajdanskom parku stoji kao podsetnik, a UNESCO ju je 1998. godine, povodom stogodišnjice rođenja, proglasio ličnošću kulture. Njena poezija nije delila narod na pogodne i nepodobne. Učila je decu da vole reč, a odrasle da ne zaborave savest.
Zato je oskrnavljenje njenog lika na zidu vrtića više od huliganstva. To je napad na sećanje u prostoru gde se sećanje tek rađa. Ko god je podigao ruku na taj mural, nije se obračunao sa slikom. Obračunao se sa kulturom, kolektivnim sećanjem i vrednostima koje se prenose sa generacije na generaciju.
Desanka Maksimović nije smetala ni ratovima ni vremenu, ali je, izgleda, zasmetala onima koji ne razumeju vrednost kulture i pisane reči. Takvima nije problem samo mural, već činjenica da njeno stvaralaštvo i dalje traje, povezuje generacije i zauzima važno mesto u kolektivnom sećanju.