Године 1938, у сутерену Народне скупштине, у соби коју је, по службеној потреби, настањивао Душан Инановић, возач председника парламента, угледало је светлост дана једно дете. Није то био порођај у болничкој соби, нити у приватном дому, већ у самом срцу институције која симболизује државност и континуитет.
У центру законодавне власти, у згради у којој се вековима обликују судбине народа и државе, догодио се тренутак који историја бележи са посебном топлином.
Када је Душан, испуњен радошћу, приступио свештенику да пријави рођење, уследио је дијалог који и данас задржава снагу једноставне истине:
– Где је рођено дете?
– У Народној скупштини.
Свештеник, збуњен и дирнут, само је поновио питање, а затим, у матичној књизи, у рубрици „улица и број“, уписао речи које остају јединствене: Народна скупштина.
Тако је настала једина „парламентарна беба“ у историји српске државе. Њен долазак прослављен је у скупштинским просторијама са достојанством које приличи и најсвечанијим државним приликама.
Јер док су се кроз ходнике те зграде смењивали режими, расправе и историјски преокрети, у њеном сутерену се догодило нешто што ниједна политичка олуја није могла да затамни – рођење новог живота.
И данас, када поглед падне на велелепну фасаду Народне скупштине, вреди се сетити да је поред свих великих говора и судбинских одлука, најискренији и најчистији глас који је икад одјекнуо њеним зидовима био први плач једног детета.