Smederevo ima svoje rečno čudovište. Zove se Kemza, a prema starim pričama alasa, skrivalo se u dunavskim dubinama, vrebalo ribare i kupače i odvlačilo ih u virove iz kojih nije bilo spasa. Legenda je generacijama upozoravala decu i neiskusne plivače da Dunav nije bezopasan.
Niko ne zna kada se Kemza prvi put pojavila u pričama. Pretpostavlja se da njeno ime potiče iz osmanskog perioda, nakon pada Smedereva 1459. godine. Etnolozi smatraju da su starija slovenska verovanja o vodenjacima, vilama i duhovima vira tada dobila novi oblik. Naziv „kemza“, međutim, ne postoji u turskim rečnicima kao oznaka za vodenu aždahu, pa je neman najverovatnije izvorna tvorevina smederevskog kraja.
Jedni su tvrdili da liči na ogromnog soma prekrivenog muljem, travom i mahovinom, a drugi da ima ljudsko obličje, kandže i dugačak rep. Mahovina je bila zajednički detalj gotovo svih priča. Objašnjenje možda leži u somovima težim od 100 kilograma, kakvi i danas žive u Dunavu. Kada takav kapitalac noću upadne u mrežu, zaljulja čamac i uzburka vodu, strah lako stvori čudovište.
Priče starih smederevskih ribara pokazuju da je strah od Kemze često bio jači od stvarne opasnosti. Jedan od njih umalo je presekao skupu mrežu kada je nešto počelo snažno da udara o čamac, ali je ubrzo otkrio da se u nju zapleo poveći gusan. Drugom prilikom paniku su izazvali rogovi srndaća koji je plivao Dunavcem. Pažnju je privukla i fotografija nastala 1938. godine, za koju se verovalo da prikazuje tajanstveno biće iz Dunava. Ispostavilo se da je na njoj dete iz sela Lipe koje košem lovi ribu. Navodna viđenja gotovo su nestala pojavom mobilnih telefona, pa Kemza, za razliku od škotske Nesi, nikada nije postala turistička atrakcija.
Priča o Kemzi pripada tvrđavi, adama, virovima i grada gvožđa i grožđa. Uz jednu od najvećih ravničarskih tvrđava u Evropi, Dunav je oduvek predstavljao put, granicu, izvor hrane, ali i opasnost. Legenda danas bledi, ali i dalje živi kada noćno udaranje o čamac makar na trenutak probudi pomisao na Kemzu.