Смедерево има своје речно чудовиште. Зове се Кемза, а према старим причама аласа, скривало се у дунавским дубинама, вребало рибаре и купаче и одвлачило их у вирове из којих није било спаса. Легенда је генерацијама упозоравала децу и неискусне пливаче да Дунав није безопасан.
Нико не зна када се Кемза први пут појавила у причама. Претпоставља се да њено име потиче из османског периода, након пада Смедерева 1459. године. Етнолози сматрају да су старија словенска веровања о водењацима, вилама и духовима вира тада добила нови облик. Назив „кемза“, међутим, не постоји у турским речницима као ознака за водену аждаху, па је неман највероватније изворна творевина смедеревског краја.
Једни су тврдили да личи на огромног сома прекривеног муљем, травом и маховином, а други да има људско обличје, канџе и дугачак реп. Маховина је била заједнички детаљ готово свих прича. Објашњење можда лежи у сомовима тежим од 100 килограма, какви и данас живе у Дунаву. Када такав капиталац ноћу упадне у мрежу, заљуља чамац и узбурка воду, страх лако створи чудовиште.
Приче старих смедеревских рибара показују да је страх од Кемзе често био јачи од стварне опасности. Један од њих умало је пресекао скупу мрежу када је нешто почело снажно да удара о чамац, али је убрзо открио да се у њу заплео повећи гусан. Другом приликом панику су изазвали рогови срндаћа који је пливао Дунавцем. Пажњу је привукла и фотографија настала 1938. године, за коју се веровало да приказује тајанствено биће из Дунава. Испоставило се да је на њој дете из села Липе које кошем лови рибу. Наводна виђења готово су нестала појавом мобилних телефона, па Кемза, за разлику од шкотске Неси, никада није постала туристичка атракција.
Прича о Кемзи припада тврђави, адама, вировима и града гвожђа и грожђа. Уз једну од највећих равничарских тврђава у Европи, Дунав је одувек представљао пут, границу, извор хране, али и опасност. Легенда данас бледи, али и даље живи када ноћно ударање о чамац макар на тренутак пробуди помисао на Кемзу.